Okrutni Latas, zarad svog porijekla i naglašenog neprijateljstva prema bosanskim prvacima, dobio je nadimak đaur-paša. Više od hiljadu pripadnika bosanskog plemstava različitog ranga i značaja, serasker je zarobio, mnoge odmah pogubio, a brojne okovao i poslao u Carigrad, tamošnjoj pravdi
…i mirna Bosna. Prvi, izostavljeni dio ove rečenice, čarobna je formula, koju niko do dana današnjeg nije otkrio, mada su neka rješenja, posebice ono zavnobihsko, ličila na političku mudrost tog naboja. Učiniti Bosnu mirnom, to je bio i nalog sultana Abdulmedžid-hana svome nekadašnjem učitelju crtanja, a tadašnjem komandantu osmanske rumelijske vojske, Omeru Lutfi-paši Latasu. Ovaj avanturist nadmoćne inteligencije, prodoran i višestruko darovit, rješavajući kockarske dugove svoga oca i bježeći od nekakve švalerske afere, stanio se 1827. godine u Banjoj Luci, gdje ga je prihvatio hadži-Alija Bojić.
Ne samo iz zahvalnosti hadžiji, nego i iz sasvim kalkulantskih razloga, dotadašnji Mihajlo Latas, lički pravoslavac, postao je Omer Lutfi. Nestrpljivim autorima, brzim na obaraču, omakne se ocjena da je ta karijera bila munjevita…Njegov uspon do vrhova vojne vlasti u osmanskoj državi potrajao je dvadesetak godina, ni prebrzo, ni presporo, taman. Odlučnost i vojnički dar, potvrdio je u borbama u Siriji, Kurdistanu i Albaniji. Po pravilu, to su bile kaznene ekspedicije.
Na talasu reformskih pokušaja, proklamiranih u ružičnjaku Topkapi saraja, dobio je Omer-paša 1850. godine pomenuti nalog i krenuo u pacifikatorski pohod na Bosnu. Bosna je po običaju bila nemirna. Bosansko plemstvo, prihvatajući islam, nije prihvatilo osmanski identitet. Begovat je ljubomorno čuvao, sem brojnih privilegija, i bosansku osobenost. Odavno bijaše jasno povučena linija između Bošnjaka muslimana i Turkuša. Gradaščevićev ustanak, bio je i programatski….Evo, ko smo mi i šta mi hoćemo. Ustanak je surovo ugušen, ali nije bio skršen ponos i buntovnički duh bosanskog begovata. Krajina se pobunila 1849. godine, za njom Hercegovina Ali Galib-paše Rizvanbegovića, potom ostala Bosna.
Ništa se dobro nije spremalo Sarajevu i Sarajlijama, kada su 4. avgusta 1850. godine u rano jutro topovske salve sa Vratničke utvrde najavile dolazak neumoljivog seraskera rumelijske vojske. Bosanski uglednici, predvođeni valijom Hafiz-pašom, dočekali su ga u Sarajevskom polju. Ovaj neobični gost, odmah se počeo ponašati kao domaćin. Nije se osvrtao na staru privilegiju Sarajlija, da ni bosanski namjesnici u njihovom gradu ne mogu boraviti duže od dvadeset i četiri sata. Latas je ignorirao posebnu gradsku delegaciju, nije ih ni pogledao, a kamoli štogod s njima progovorio.
Okrutni Latas, zarad svog porijekla i naglašenog neprijateljstva prema bosanskim prvacima, dobio je nadimak đaur-paša. Više od hiljadu pripadnika bosanskog plemstava različitog ranga i značaja, serasker je zarobio, mnoge odmah pogubio (među njima i Ali-pašu Rizvanbegovića), a brojne okovao i poslao u Carigrad, tamošnjoj pravdi. Okrutni Latas uz ostale bosanske prvake, utamničio je i najuglednije i najmoćnije Sarajlije: Fadil-pašu Šerifovića, Mustaj-pašu Babića, Ali-bega Dženetića, Abdulah Rašid-efendiju Uzunića, Sunulah-efendiju Sokolovića, Muhamedagu Bakarevića i druge…
O Omer-paši i njegovoj ulozi, moguće je više saznati iz nekoliko rečenica koje mu kao svom literarnom junaku u usta stavlja nobelovac Ivo Andrić, nego iz gomile historijskih rasprava. U nedovršenom romanu Omer-paša Latas, stoji: „Jednom u sto godina dolazi carski serasker u Bosnu, jednom ili nijednom, ali kad dođe, onda može sve i vezati i drešiti, i oduzeti i dodati, i visoko popeti i nisko spustiti; kišu samo ne može puštati ni zaustavljati, ali drugo sve može. A jedino budale to ne znaju i ne vide, i jedino se izlapele begovske glave pouzdaju u svoje fermane i tapije, a ne znaju da je to davno prošlo i da ti papiri ne vrede ni toliko da se od njih naloži vatra nasred Sarajeva. To su neuki i slepi ljudi, koji ne razumeju sadašnjost i ne vide šta se oko njih dešava ni kud svet ide. Pa ni prošlost ne pamte, inače bi znali šta znači kad serasker stigne sa carskom vojskom. Ne znaju da takav čovek sve može, samo jedno ne: ne može se pred sultanovo lice vratiti nesvršena posla. Ne znaju, na svoju nesreću, ne znaju, da takav čovek nema nikom da polaže račun ni o broju skinutih glava ni o sumama utrošenih dukata. A to bi morali da znaju. To treba da zna svaki koji sebi i svojoj porodici i svima svojima želi dobro. I teško onom ko to na vreme ne vidi!“
Nema sumnje, Omer-paša je grobar bosanske begovske elite. To je poanta ove povijesne epizode, a ne priča o tome kako se Omer-paša oženio iz Erdelja, muzički obrazovanom djevojkom iz porodice Simonis i za njom dopremio prvi klavir u Sarajevo. Neka klavira, ali ne po tu cijenu.
Piše: Valerijan Žujo
